Menu

Иван Ђаја - Nulla dies sine experimento

На данашњи дан (01.10.2014.) пре 57 година умро је Иван Ђаја, српски биолог и физиолог. 

Иван Ђаја (фр. Jean Giaјa; Авр (Француска), 1884 — Београд (Југославија), 1957) био је српски биолог и физиолог, а претходних више од век и по свакако је један од оних који су обележили биолошке науке у Србији. Пре свега као оснивач и руководилац Физиолошког завода (1910) и прве Катедре за физиологију на просторима југоисточне Европе, тј. међу Јужним Словенима, те аутор првог домаћег уџбеника, под називом „Основи физиологије“ (1923). Био је почасни доктор Универзитета у Паризу, а дописни члан Француске академије наука у Паризу, и то на место упражњено смрћу Сер Александра Флеминга. Био је, интересантно, први дописник „Политике“ из иностранства. У слободно време је свирао флауту, иако му је у последњим годинама слух ослабио.

Иван Ђаја је рођен 21. јула 1884. у Нормандији; отац Божидар био је дубровачки поморац, а мајка Делфина Францускиња. Када му је било шест година, његова породица, на наговор његовог стрица Јована, такође  прелази у Србију, где Иван похађа основну школу и гимназију, да би даље школовање после матуре 1902. ипак наставио у земљи у којој је рођен – ни мање ни више него на чувеној Сорбони, где је и докторирао 1909. Током студија радио је у француском Националном музеју природних наука. Познат по свом учтивом понашању, Ђаја је имао могућности да каријеру настави на неком од светских универзитета, но он је одлучио да у Србији проведе највећи део свог живота, бавећи се истраживањем, предавањем, академским радом, али и популаризацијом науке и филозофије, књижевним радом...

Године 1905. запошљава се у приморској лабораторији Алберта Дастра, у Роскофу. Током петогодишњег ангажовања Ђаја је, са само 22 године обајвио свој први научни рад. На дан 23. јул 1909. одбранио је докторат из области природних наука (теза је била, наравно, из физиологије – „О ферментима гликозида и угљених хидрата код мекушаца и зглавкара“). Следеће године, постао је доцент за физиологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, основавши Катедру за физиологију, прву на Балкану, а организује и први у Србији Институт за физиологију, тада Физиолошки завод. Током четвородеценијског руковођења Заводом, односно Институтом, Ђаја је био кључни доприносилац да ова институција ван граница наше земље постане позната као „београдска физиолошка школа“. На Катедри је наставио истраживања започета на Сорбони, ставивши је врло брзо у ранг европских и светских. Поред обимног теоретског и истраживачког рада, који је Ђају јако високо поставио међу европским и светским научниицима, активности на Универзитету биле су поткрепљене квалитетним педагошким радом.

Иван Ђаја објавио је више од 200 научних радова и неколицину књига. Једна од првих публикација била је монографија „Фермети и физиологија“ (1912), књига награђена тада од стране Српске краљевске академије (данас САНУ). Нажалост, плодоносан рад прекинут је, јер наиђоше Балкански ратови и I светски рат, током кога је Ђаја био у бечком заробљеништву.

По повратку 1919. год. враћа се у „свој“ Завод, где већ као ванредни професор почиње да предаје физиологију и физиолошку хемију (данас ту дисциплину зовемо биохемијом). За редовног професора изабран је 1921.год. Следеће године постао је допсни члан Српске краљевске академије. Потом објављује уџбеник „Основи физиологије“, први те врсте код нас. Посветио га је „првом нараштају уједињене југословенске универзитетске омладине“.

Иван Ђаја је постао је редовни члан Српске краљевске академије 6. марта 1932, а годину дана касније постао је секретар. На приступној беседи говорио је „О неким одликама бробе против хладноће“. Постао је и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Његов рад у обе академије довешће до оснивања Оцеанографског института у Сплиту, приморске експериманталне станице, намењене пре свих тадашњим студентима.

Ђају ћемо памтити и као човека који је својим радом допринео певобитним научним сазнањима из више области. Сматра се једним од утемељивача криобиологије. У периоду између два светска рата објављује са сарадницима пионирске радове из области термичке адаптације хомеотерма. Запажени у свету, чак и у Америци, а два пута награђени од стране париске Академије наука, ови радови најавили су златно раздобље физиолошке науке на овим просторима... Друга фаза његовог научног рада била је посвећена истраживањима из области биоенергетике. Проучавајући метаболизам и утицај температуре и асфиксије на живе организме коначно ће доћи до његовог интереса за феномен хипотермије, као и могућности његове практичне примене.

Мање је познато упорно настојање академика Ђаје за одгонетањем комплексног функцијског сплета у природи уопште. Током тридесетих година прошлог века, Ђаја је изнео своје филозофске погледе у неколико књига, а круну његовог филозофског рада представља монографија „Човек и инвентивни живот“ (фр. L'Homme et la vie inventive) коју је написао у својим зрелим годинама (1955). У овој књизи, Ђаја износи тезе о, између осталог, појму корисности у биологији.

У то време већ се одомаћио термин „београдска физиолошка школа“. Имена Стефана Ђелинеа, Радослава К. Анђуса, Војислава М. Петровића и др. само су најистакнутија међу изданцима ове школе...

Године 1934. академик Иван Ђаја изабран је за ректора Универзитета у Београду, у тешко време студентских демонстрација и незадовољства... Током једне године ректоровања, остао је упамћен као човек коме су, поред науке, интереси студената били на првом месту. Током немачке окупације, по сопственој жељи је пензионисан.

После II светског рата Ђаја је реактивиран и поново се нашао на месту управника Физиолошког завода, настављајући да се бави хипотермијом. Његова инвентивност поново је препозната широм света, након што је, уз велику маштовитост осмилио комплетан модел и апаратуру за експеримент довођења малих сисара у стање хипотермије методом конфиновања (сасвим једностано, помоћу патента тегле за зимницу), што је данас познато као „Ђајина метода“. Спречавајући хемијску терморегулацију барометарском депресијом, уз ниску околну темпертуру, произвео је код пацова при телесној темпераури испод 15°C стање обамрлости слично хибернацији. Када би се животиња постепено загревала, она би се пробудила потпуно опорављена. Утврдио је да хипотермија делује спасоносно у многим патолошким стањима, што се и до данас примењује у медицини, нарочито хирургији.

Нажалост, после II светског рата, у својој земљи гурнут је у страну. Из разлога политичке неподобности, двоструке националности, или чега већ, било му је, осим за мање путописе и непотписане текстове у „Политици“, практично онемогућено да објављује, а његов рад на Универзитету био је опструисан. У његовом досијеу о раду и развоју код југословенских тајних служби стоји да је био неподобан режиму (подтип – реакционар), јер „води порекло из високо буржоаске породице, није био довољно ангажован за време окупације, није довољно поштовао совјетску науку и достигнућа, те је форсирао западна“ итд, а да је једини разлог његовог неуклањања са Универзитета био то што је као наставник био „добар и популаран“. Овај својеврстан пример слика је једног сивог времена, које је оставило и до данас ожиљке у дубини заборава, лењости и неспремности друштва да са тим временом раскрсти. Тек у последње време, у широј јавности покренути су пројекти који имају за циљ да се приче о неправедно заборављеним великанима оживе...

Специфичан човек, господин у правом смислу те речи, академик Иван Ђаја је и тада науку стављао пре свега другога и достојанствено је подносио све што му је приређивано. Године 1952. постао је дописни члан Националне медицинске академије у Паризу, а 1955. Француска академија наука га је примила у своје чланство (на пријему који је организован том приликом није био пристуан ниједан представник тадашње југословенске дипломатије).

Академик Иван Ђаја чинио је Београд свога времена посебним местом. Пријатељевао је са многим вдругим великанима, а посебно се истиче његово дружење са познатим математичарем и астрономом, Милутином Миланковићем – коме је допринео на шаљив начин при писању књиге "Небеска механика". Кад су му својевремено понудили Фулбрајтову стипендију, он је то одбио. Важио је за врсног флаутисту. У познијим годинама, имао је обичај искључити слушни апарат, када га нешто није занимало. Његову ведрину ништа није могло сломити, радећи све до последњег дана свог живота.

Академик Ђаја умро је 1. октобра 1957. у Београду, спремајући се да одржи предавање на научном скупу посвећеном медицини и војној фармацији, где је у сопствену част требало да буде председавајући конгреса посвећеног хипотермији.

Колико су Ђајини научни радови били допринос светској науци сведочи и његов пријем у Француску академију наука, и то на упражњено место након смрти Александра Флеминга, проналазача пеницилина, у одељење за медицину и хирургију. Својим давинчијевским мотом „Nulla dies sine experimento“  („Ниједан дан без експеримента“) показао је како значајна научна достигнућа нису само привилегија великих и богатих, те да се уз мало креативности могу остварити и у слабијим материјалним условима. Велика имена потекла су из „његове“ физиолошке школе из Београда, као резултат плодоносног и светски признатог рада у науци, али и у самоме друштву. Свиме тиме је академик Иван Ђаја испунио своју мисију због које је и остао у Србији, уместо да се афирмише у свету...

Бојан Петровић

Понедељак 22. септембар - Дан без аутомобила

Европска недеља мобилности (ЕНМ) је годишња кампања одрживе урбане мобилности, организована од стране мрежа градова Eurocities (која има улогу координатора), Energy-Cities и Climate Alliance, уз политичку и финансијску подршку Ервопске комисије и њеног Генералног директората за животну средину.

Циљ кампање која се одржава сваке године од 16. до 22. септембра је да подстиче локалне управе широм Европе да уводе и промовишу мере одрживог саобраћаја и да понуде својим грађанима алтернативе употреби аутомобила. Врхунац манифестације представља „Дан без аутомобила“, предвиђен за 22. септембар, када градови који учествују у манифестацији одвоје једну или више зона искључиво за пешаке, бициклисте и јавни саобраћај током целог дана.

У циљу промовисања јавног превоза и немоторизованих видова транспорта, Агенција за безбедност саобраћаја пoзвала је све запослене у државној управи да у понедељак 22. септембра, када је званични „Дан без аутомобила“, дођу и врате се са посла пешачећи, бициклом или јавним превозом, а да своје аутомобиле оставе код куће.

У оквиру обележавања „Дана без аутомобила“, у основној школи „Свети Сава“ на Врачару, 22. септембра биће одржан и ликовни конкурс за ђаке других разреда на тему учешћа у саобраћају без аутомобила.

Агенција за безбедност саобраћаја припремила је ТВ спот чија је радња посвећена безбедности бициклиста. Порука спота гласи: „Бициклисти нису сметња на путу! Поштујте бициклисте, сачувајте живот!“.

Кликните да погледате спот "Бициклисти".


Линк
ка занимљивим чињеницама зашто треба подржати бицикл као превозно средство.

World Alzheimer’s Day 2014

Сваког 21. септембра обележава се Светски дан Алцхајмерове болести. Први пут је обележен 1994. године када су се удружења за борбу против Алцхајмерове болести и друге организације широм света ујединиле у напорима да се подигне свест о болести и њеном утицају на породицу, заједнице и нације. Болест је описао 1906. године немачки неуропатолог и психијатар Алојз Алцхајмер. У новембру 1906. године, Алцхајмер је на стручном састанку говорио о ''необичном обољењу коре великог мозга'' и представио необичну клиничку слику и неуропатолошки налаз једне болеснице.

Алцхајмерова болест је дегенеративни мождани поремећај средњег или позног животног доба који уништава неуроне и везе у можданој кори што доводи до значајног губитка мождане масе. Доводећи до постепеног, неповратног губитка памћења, способности говора, свести о времену и простору и, на крају, способности за старање о себи.

Алцхајмерова анализа из 1906. показала је да је код болесника кора мозга истањена и да постоји обилни сенилни плак - промена раније примећена само код старих особа. Третирао је солима сребра хистолошке препарате и први пут видео и описао неурофибриларно клупко - влакнасту, замршену структуру у неурону, појаву захваљујући којој ће дефинисати нову болест. Алојз за живота није сам објавио књигу, али је доста година посветио писању дела под насловом: Анатомија менталних болести. Дијагноза Алцхајмерове болести се и данас, највећим делом, заснива на истраживањима која су обављена пре више од сто година.

У свету од Алцхајмерове болести болује око 40 милиона особа, а процењује се да у Србији око 200.000 особа
има ову болест или неку врсту деменције. 

 Са платоа у Кнез Михаиловој данас ће бити организована шетња подршке особама оболелим од ове болести и њиховим породицама.

Dia da Amazônia

5. септембра обележава се светски дан Амазоније. Амазонија (порт. Floresta Amazônica или Amazônia) представља велико шумско пространство (прашума) на северу Јужне Америке. Прашума је добила име по реци Амазон. Заузима око 5,5 милиона квадратних километара површине. Налази се на територији девет држава:  Бразил (60% прашуме), Перу (13%), Колумбија (10%), Венецуела, Еквадор, Боливија, Гвајана, Суринам и Француска Гвајана. 

Уједно је највећи природни резерват на планети и обезбеђује еколошку равнотежу у свету. Истраживања процењују да Амазонију насељава око пет милиона врста биљака, двеста педесет врста сисара и две хиљаде риба.

 

Биологија се бави уметничким делима

Исткани од најситнијих градивних јединица чинећи сопствени универзум – биолошки системи показују магичан варијетет форми, боја и облика, чак и када смо једноставно естете и посматрамо спољашњост… али та унутрашња уређеност и перфектан склад нас терају да се замислимо и о оној лепота долази изнутра. Посматрати биологе као историчаре уметности може бити потпуно оправдано – сваки живи организам је сопствено уметничко дело иако ћемо аутора оставити са стране фокусирајући се на сваки микрометар живе материје док тежимо да нађемо све делове слагалице, формирајући најдивнији мозаик попут оних византијских, од којих застаје дах, а речи су беспотребне.

Читај ме као књигу, иако сам ја аудио-визуелна опипљива 3D представа, порука је коју биолошки системи говоре када нам покажу да у себи садрже књигу чији је и сам предговор предугачак за све наше појмове дужина, а у књизи, као откровење – пише све, све што смо икада хтели да знамо, даје објашњења и говори о пореклу, директним језиком без увијања нам предочава све оно што смо хтели да знамо, без икаквог околишања, али се поставља централно питање – ко зна да чита и ко није прескочио Буквар?

Дезоксирибонуклеинска киселина држи све информације које ће вам икада бити потребне, она се преписује попут манастирских књига али те књиге су преписивали монаси, док се сада питамо, ко је наша писаћа машина? Чудни знакови који говоре зашто ја личим на тебе, зашто имамо нешто заједничко, и можда колико ћу се ја задржати овде и бити способан да било шта напишем. Ко је писмен и ко уме да чита? Иако фрапантно звучи, права писменост нам је фалила вековима, а онда смо добили Вотсона и Крика.
Два научника са Кембриџа су покушавали да покажу структуру молекула живота. Иако су испрва предложили модел који је био неисправан и самим тим осрамотили најцењенији универзитет на свету било им је препоручено да се оставе рада на ДНК молекулу. Запоставивши све остало, фантастичан дуо је и даље радио иако су и неки други научници имали значајног удела у откривању врло блиских делова слагалице (Розалин Френклин као стуб изучавања овог молекула преко икс-зрака). Азотне базе које улазе у састав ДНК су аденин, цитозин, гуанин и тимин. То су делови слагалице. То су наша слова и наш буквар. А, Г, Ц, Т. Али нешто се није уклапало. Делови слагалице су били неуклопиви, нешто није било у реду, тражење склада није ишло, а онда се десио бум. Вотсон нам прича:

Када сам следећег јутра ушао у нашу још увек празну лабораторију, брзо сам уклонио све папире са мог радног стола, како бих добио велику, равну површину за аранжирање парова база повезаних водоничним везама. Иако сам се  с почетка враћао на своје предрасуде да слично иде са сличним, схватио сам сувише добро да ме оне неће никуда одвести.

Изненада, уочио сам да пар аденин-тимин кога одржавају две водоничне везе има идентичан облик као пар гуанин-цитозин кога одржавају најмање две водоничне везе. Све водоничне везе изгледале су као да се формирају природно; нису били потребни никакви трикови да би се та два типа базних парова изједначила по облику.

У фантастичном тренутку заноса, слагалица је добила смисла. Све водоничне везе су изгледале као да се формирају природно, не постоји насилно спаривање делова, све се уклапа, цео свет се окрене у секунди и ми имамо почетак нечега. Вотсон у својој књизи даље каже:

Штавише, начин повезивања водоничним везама указивао је да се аденин увек спарује са тимином, док гуанин може да се спарује само са цитозином. Изненада, Чаргафова правила су се појавила као последица дволанчане спиралне структуре ДНК. И што је још узбудљивије, овај тип дволанчане завојнице указивао је на начин репликације који је био много прихватљивији од мог спаривања сличног са сличним. Доследно спаривање аденина са тимином и гуанина са цитозином значило је да су редоследи база у два испреплитана ланца комплементарни један са другим. Ако је позната секвенца у једном ланцу, секвенца у другом је аутоматски одређена.

Када је Крик дошао, Вотсон је усплахирено поскочио да каже да је откривена тајна живота. Крик, који задржава скептицизам због претходних покушаја, ипак се суздржава од коментара. Померајући парове база на различите начине он и даље не види грешку у овом моделу. Да ли имамо језик књиге? Да ли то значи да централни молекул нашег сазнања о свему живом сада полако може да буде показан хиљадама читалаца који желе да науче дотични језик? То сада значи да смо постали лингвисти живе материје, историчари дуге креације природе и у могућности смо да уочимо све најсветлије моменте, времена која смо пропустили, времена која смо изгубили. Сада имамо наш времеплов. Он се зове ДНК. Времеплов чија функција није једнострана, већ ће нас одвести и у блиску будућност.
Рођена и незаустављива, као феникс који се издиже из пепела, молекуларна биологија хвата замах који је данас тешко испратити па чак и на дневној бази. Хиљаде научника света дешифрује, користи, разуме и чува оно што јесмо. Данас читамо себе, иако милиони књига стоје око нас. Разумемо себе. Иако ћемо културу читања морати да негујемо још дуго јер нисмо стигли ни до предговора, књига постојања (ако се поиграмо са речима) ће нас чекати на истом месту, у свакој ћелији, а једро ће попут библиотеке бити заштита свима нашим словима. На шездесет година од открића структуре ДНК, четрдесет година од изучавања молекуларне биологије на београдском универзитету брзо летимо времепловом до данашњег дана, где се стотине младих студената школује да уме и разуме. И да воли да чита, у сваком смислу који постоји. Вотсон завршава: 

Чињеница да су импликације таквог модела превише важне да бисмо смели да ризикујемо лажну узбуну, била је очигледна. Зато сам био помало затечен када је у време ручка Френсис улетео код "Орла" саопштивши свима у видокругу да смо управо открили тајну живота.

Петар Ђурић
Симбиоза бр. 7

Још чланака...

Go to top