Menu

Иван Ђаја - Nulla dies sine experimento

На данашњи дан (01.10.2014.) пре 57 година умро је Иван Ђаја, српски биолог и физиолог. 

Иван Ђаја (фр. Jean Giaјa; Авр (Француска), 1884 — Београд (Југославија), 1957) био је српски биолог и физиолог, а претходних више од век и по свакако је један од оних који су обележили биолошке науке у Србији. Пре свега као оснивач и руководилац Физиолошког завода (1910) и прве Катедре за физиологију на просторима југоисточне Европе, тј. међу Јужним Словенима, те аутор првог домаћег уџбеника, под називом „Основи физиологије“ (1923). Био је почасни доктор Универзитета у Паризу, а дописни члан Француске академије наука у Паризу, и то на место упражњено смрћу Сер Александра Флеминга. Био је, интересантно, први дописник „Политике“ из иностранства. У слободно време је свирао флауту, иако му је у последњим годинама слух ослабио.

Иван Ђаја је рођен 21. јула 1884. у Нормандији; отац Божидар био је дубровачки поморац, а мајка Делфина Францускиња. Када му је било шест година, његова породица, на наговор његовог стрица Јована, такође  прелази у Србију, где Иван похађа основну школу и гимназију, да би даље школовање после матуре 1902. ипак наставио у земљи у којој је рођен – ни мање ни више него на чувеној Сорбони, где је и докторирао 1909. Током студија радио је у француском Националном музеју природних наука. Познат по свом учтивом понашању, Ђаја је имао могућности да каријеру настави на неком од светских универзитета, но он је одлучио да у Србији проведе највећи део свог живота, бавећи се истраживањем, предавањем, академским радом, али и популаризацијом науке и филозофије, књижевним радом...

Године 1905. запошљава се у приморској лабораторији Алберта Дастра, у Роскофу. Током петогодишњег ангажовања Ђаја је, са само 22 године обајвио свој први научни рад. На дан 23. јул 1909. одбранио је докторат из области природних наука (теза је била, наравно, из физиологије – „О ферментима гликозида и угљених хидрата код мекушаца и зглавкара“). Следеће године, постао је доцент за физиологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, основавши Катедру за физиологију, прву на Балкану, а организује и први у Србији Институт за физиологију, тада Физиолошки завод. Током четвородеценијског руковођења Заводом, односно Институтом, Ђаја је био кључни доприносилац да ова институција ван граница наше земље постане позната као „београдска физиолошка школа“. На Катедри је наставио истраживања започета на Сорбони, ставивши је врло брзо у ранг европских и светских. Поред обимног теоретског и истраживачког рада, који је Ђају јако високо поставио међу европским и светским научниицима, активности на Универзитету биле су поткрепљене квалитетним педагошким радом.

Иван Ђаја објавио је више од 200 научних радова и неколицину књига. Једна од првих публикација била је монографија „Фермети и физиологија“ (1912), књига награђена тада од стране Српске краљевске академије (данас САНУ). Нажалост, плодоносан рад прекинут је, јер наиђоше Балкански ратови и I светски рат, током кога је Ђаја био у бечком заробљеништву.

По повратку 1919. год. враћа се у „свој“ Завод, где већ као ванредни професор почиње да предаје физиологију и физиолошку хемију (данас ту дисциплину зовемо биохемијом). За редовног професора изабран је 1921.год. Следеће године постао је допсни члан Српске краљевске академије. Потом објављује уџбеник „Основи физиологије“, први те врсте код нас. Посветио га је „првом нараштају уједињене југословенске универзитетске омладине“.

Иван Ђаја је постао је редовни члан Српске краљевске академије 6. марта 1932, а годину дана касније постао је секретар. На приступној беседи говорио је „О неким одликама бробе против хладноће“. Постао је и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Његов рад у обе академије довешће до оснивања Оцеанографског института у Сплиту, приморске експериманталне станице, намењене пре свих тадашњим студентима.

Ђају ћемо памтити и као човека који је својим радом допринео певобитним научним сазнањима из више области. Сматра се једним од утемељивача криобиологије. У периоду између два светска рата објављује са сарадницима пионирске радове из области термичке адаптације хомеотерма. Запажени у свету, чак и у Америци, а два пута награђени од стране париске Академије наука, ови радови најавили су златно раздобље физиолошке науке на овим просторима... Друга фаза његовог научног рада била је посвећена истраживањима из области биоенергетике. Проучавајући метаболизам и утицај температуре и асфиксије на живе организме коначно ће доћи до његовог интереса за феномен хипотермије, као и могућности његове практичне примене.

Мање је познато упорно настојање академика Ђаје за одгонетањем комплексног функцијског сплета у природи уопште. Током тридесетих година прошлог века, Ђаја је изнео своје филозофске погледе у неколико књига, а круну његовог филозофског рада представља монографија „Човек и инвентивни живот“ (фр. L'Homme et la vie inventive) коју је написао у својим зрелим годинама (1955). У овој књизи, Ђаја износи тезе о, између осталог, појму корисности у биологији.

У то време већ се одомаћио термин „београдска физиолошка школа“. Имена Стефана Ђелинеа, Радослава К. Анђуса, Војислава М. Петровића и др. само су најистакнутија међу изданцима ове школе...

Године 1934. академик Иван Ђаја изабран је за ректора Универзитета у Београду, у тешко време студентских демонстрација и незадовољства... Током једне године ректоровања, остао је упамћен као човек коме су, поред науке, интереси студената били на првом месту. Током немачке окупације, по сопственој жељи је пензионисан.

После II светског рата Ђаја је реактивиран и поново се нашао на месту управника Физиолошког завода, настављајући да се бави хипотермијом. Његова инвентивност поново је препозната широм света, након што је, уз велику маштовитост осмилио комплетан модел и апаратуру за експеримент довођења малих сисара у стање хипотермије методом конфиновања (сасвим једностано, помоћу патента тегле за зимницу), што је данас познато као „Ђајина метода“. Спречавајући хемијску терморегулацију барометарском депресијом, уз ниску околну темпертуру, произвео је код пацова при телесној темпераури испод 15°C стање обамрлости слично хибернацији. Када би се животиња постепено загревала, она би се пробудила потпуно опорављена. Утврдио је да хипотермија делује спасоносно у многим патолошким стањима, што се и до данас примењује у медицини, нарочито хирургији.

Нажалост, после II светског рата, у својој земљи гурнут је у страну. Из разлога политичке неподобности, двоструке националности, или чега већ, било му је, осим за мање путописе и непотписане текстове у „Политици“, практично онемогућено да објављује, а његов рад на Универзитету био је опструисан. У његовом досијеу о раду и развоју код југословенских тајних служби стоји да је био неподобан режиму (подтип – реакционар), јер „води порекло из високо буржоаске породице, није био довољно ангажован за време окупације, није довољно поштовао совјетску науку и достигнућа, те је форсирао западна“ итд, а да је једини разлог његовог неуклањања са Универзитета био то што је као наставник био „добар и популаран“. Овај својеврстан пример слика је једног сивог времена, које је оставило и до данас ожиљке у дубини заборава, лењости и неспремности друштва да са тим временом раскрсти. Тек у последње време, у широј јавности покренути су пројекти који имају за циљ да се приче о неправедно заборављеним великанима оживе...

Специфичан човек, господин у правом смислу те речи, академик Иван Ђаја је и тада науку стављао пре свега другога и достојанствено је подносио све што му је приређивано. Године 1952. постао је дописни члан Националне медицинске академије у Паризу, а 1955. Француска академија наука га је примила у своје чланство (на пријему који је организован том приликом није био пристуан ниједан представник тадашње југословенске дипломатије).

Академик Иван Ђаја чинио је Београд свога времена посебним местом. Пријатељевао је са многим вдругим великанима, а посебно се истиче његово дружење са познатим математичарем и астрономом, Милутином Миланковићем – коме је допринео на шаљив начин при писању књиге "Небеска механика". Кад су му својевремено понудили Фулбрајтову стипендију, он је то одбио. Важио је за врсног флаутисту. У познијим годинама, имао је обичај искључити слушни апарат, када га нешто није занимало. Његову ведрину ништа није могло сломити, радећи све до последњег дана свог живота.

Академик Ђаја умро је 1. октобра 1957. у Београду, спремајући се да одржи предавање на научном скупу посвећеном медицини и војној фармацији, где је у сопствену част требало да буде председавајући конгреса посвећеног хипотермији.

Колико су Ђајини научни радови били допринос светској науци сведочи и његов пријем у Француску академију наука, и то на упражњено место након смрти Александра Флеминга, проналазача пеницилина, у одељење за медицину и хирургију. Својим давинчијевским мотом „Nulla dies sine experimento“  („Ниједан дан без експеримента“) показао је како значајна научна достигнућа нису само привилегија великих и богатих, те да се уз мало креативности могу остварити и у слабијим материјалним условима. Велика имена потекла су из „његове“ физиолошке школе из Београда, као резултат плодоносног и светски признатог рада у науци, али и у самоме друштву. Свиме тиме је академик Иван Ђаја испунио своју мисију због које је и остао у Србији, уместо да се афирмише у свету...

Бојан Петровић

Go to top