Menu

Биологија се бави уметничким делима

Исткани од најситнијих градивних јединица чинећи сопствени универзум – биолошки системи показују магичан варијетет форми, боја и облика, чак и када смо једноставно естете и посматрамо спољашњост… али та унутрашња уређеност и перфектан склад нас терају да се замислимо и о оној лепота долази изнутра. Посматрати биологе као историчаре уметности може бити потпуно оправдано – сваки живи организам је сопствено уметничко дело иако ћемо аутора оставити са стране фокусирајући се на сваки микрометар живе материје док тежимо да нађемо све делове слагалице, формирајући најдивнији мозаик попут оних византијских, од којих застаје дах, а речи су беспотребне.

Читај ме као књигу, иако сам ја аудио-визуелна опипљива 3D представа, порука је коју биолошки системи говоре када нам покажу да у себи садрже књигу чији је и сам предговор предугачак за све наше појмове дужина, а у књизи, као откровење – пише све, све што смо икада хтели да знамо, даје објашњења и говори о пореклу, директним језиком без увијања нам предочава све оно што смо хтели да знамо, без икаквог околишања, али се поставља централно питање – ко зна да чита и ко није прескочио Буквар?

Дезоксирибонуклеинска киселина држи све информације које ће вам икада бити потребне, она се преписује попут манастирских књига али те књиге су преписивали монаси, док се сада питамо, ко је наша писаћа машина? Чудни знакови који говоре зашто ја личим на тебе, зашто имамо нешто заједничко, и можда колико ћу се ја задржати овде и бити способан да било шта напишем. Ко је писмен и ко уме да чита? Иако фрапантно звучи, права писменост нам је фалила вековима, а онда смо добили Вотсона и Крика.
Два научника са Кембриџа су покушавали да покажу структуру молекула живота. Иако су испрва предложили модел који је био неисправан и самим тим осрамотили најцењенији универзитет на свету било им је препоручено да се оставе рада на ДНК молекулу. Запоставивши све остало, фантастичан дуо је и даље радио иако су и неки други научници имали значајног удела у откривању врло блиских делова слагалице (Розалин Френклин као стуб изучавања овог молекула преко икс-зрака). Азотне базе које улазе у састав ДНК су аденин, цитозин, гуанин и тимин. То су делови слагалице. То су наша слова и наш буквар. А, Г, Ц, Т. Али нешто се није уклапало. Делови слагалице су били неуклопиви, нешто није било у реду, тражење склада није ишло, а онда се десио бум. Вотсон нам прича:

Када сам следећег јутра ушао у нашу још увек празну лабораторију, брзо сам уклонио све папире са мог радног стола, како бих добио велику, равну површину за аранжирање парова база повезаних водоничним везама. Иако сам се  с почетка враћао на своје предрасуде да слично иде са сличним, схватио сам сувише добро да ме оне неће никуда одвести.

Изненада, уочио сам да пар аденин-тимин кога одржавају две водоничне везе има идентичан облик као пар гуанин-цитозин кога одржавају најмање две водоничне везе. Све водоничне везе изгледале су као да се формирају природно; нису били потребни никакви трикови да би се та два типа базних парова изједначила по облику.

У фантастичном тренутку заноса, слагалица је добила смисла. Све водоничне везе су изгледале као да се формирају природно, не постоји насилно спаривање делова, све се уклапа, цео свет се окрене у секунди и ми имамо почетак нечега. Вотсон у својој књизи даље каже:

Штавише, начин повезивања водоничним везама указивао је да се аденин увек спарује са тимином, док гуанин може да се спарује само са цитозином. Изненада, Чаргафова правила су се појавила као последица дволанчане спиралне структуре ДНК. И што је још узбудљивије, овај тип дволанчане завојнице указивао је на начин репликације који је био много прихватљивији од мог спаривања сличног са сличним. Доследно спаривање аденина са тимином и гуанина са цитозином значило је да су редоследи база у два испреплитана ланца комплементарни један са другим. Ако је позната секвенца у једном ланцу, секвенца у другом је аутоматски одређена.

Када је Крик дошао, Вотсон је усплахирено поскочио да каже да је откривена тајна живота. Крик, који задржава скептицизам због претходних покушаја, ипак се суздржава од коментара. Померајући парове база на различите начине он и даље не види грешку у овом моделу. Да ли имамо језик књиге? Да ли то значи да централни молекул нашег сазнања о свему живом сада полако може да буде показан хиљадама читалаца који желе да науче дотични језик? То сада значи да смо постали лингвисти живе материје, историчари дуге креације природе и у могућности смо да уочимо све најсветлије моменте, времена која смо пропустили, времена која смо изгубили. Сада имамо наш времеплов. Он се зове ДНК. Времеплов чија функција није једнострана, већ ће нас одвести и у блиску будућност.
Рођена и незаустављива, као феникс који се издиже из пепела, молекуларна биологија хвата замах који је данас тешко испратити па чак и на дневној бази. Хиљаде научника света дешифрује, користи, разуме и чува оно што јесмо. Данас читамо себе, иако милиони књига стоје око нас. Разумемо себе. Иако ћемо културу читања морати да негујемо још дуго јер нисмо стигли ни до предговора, књига постојања (ако се поиграмо са речима) ће нас чекати на истом месту, у свакој ћелији, а једро ће попут библиотеке бити заштита свима нашим словима. На шездесет година од открића структуре ДНК, четрдесет година од изучавања молекуларне биологије на београдском универзитету брзо летимо времепловом до данашњег дана, где се стотине младих студената школује да уме и разуме. И да воли да чита, у сваком смислу који постоји. Вотсон завршава: 

Чињеница да су импликације таквог модела превише важне да бисмо смели да ризикујемо лажну узбуну, била је очигледна. Зато сам био помало затечен када је у време ручка Френсис улетео код "Орла" саопштивши свима у видокругу да смо управо открили тајну живота.

Петар Ђурић
Симбиоза бр. 7

Go to top